RIMSKI CAREVI RODJENI NA TLU SRBIJE

Zemlja sa najviše “sinova sreće”

Deset rimskih careva rođeno je na teritoriji naše države Neverovatno je da tog podatka nema u turističkoj ponudi, a ovaj “biser” nije našao mesta ni u našem obrazovnom sistemu

U poslednje vreme mnogo se priča o turizmu u Srbiji, a rimska kultura se pominje kao jedno od nasleđa na ovom prostoru. Podrazumeva se da rimski imperatori rođeni na teritoriji Srbije zauzimaju određeno mesto u turističkoj propagandi, ali se sve tumači proizvoljno, i čitajući naše novine i turističke brošure ni u jednoj nisam našao tačnu informaciju o tome. Najčešće se pominju trojica (Galerije, Konstantin, Jovijan) ponekad petorica, a u stvari ih je bilo deset, za koliko se pouzdano zna, ali i još nekoliko čije se mesto rođenja ne zna, ali ima indicija da je to bilo na teritoriji današnje Srbije.

Svi ti imperatori bili su domoroci niskog porekla koji su vojnom službom došli do počasti i prestola, a zapadni naučnici ih nazivaju sinovima sreće, zbog načina dolaska do vrha vlasti i rimskog carskog trona.

Prvi u nizu je imao, jedini od svih, nešto uglednije poreklo i porodičnu tradiciju i poticao je iz senatorske keltsko-ilirske porodice - bio je to Decije Trajan. Rođen u malom mestu Budalia (danas selo Martinci) nedaleko od Sirmijuma. Osim progona hrišćana, njegova vladavina (od 249. do 251) ničim nije zadužila ni rimsku imperiju ni čovečanstvo. Utopio se u jednoj bezimenoj tračkoj močvari prilikom vojnog pohoda.

Sledeći u nizu bio je Aurelijan (270-275), sin sirmijumskih baštovana. Imao je blistavu vladavinu, izgradio je bedeme grada Rima u dužini od nekoliko kilometara, ugušio čuvenu pobunu monetarija i posle dužeg vremena potisnuo sve samozvane imperatore i od senata dobio titulu Restitutor orbis (obnovitelj sveta). Međutim, i on je nastradao u jednoj pobuni koja je dovela za cara njegovog sugrađanina i prijatelja - Proba. Po legendi, roditelji cara Proba (276-282) bili su baštovani, i u svog sina su usadili mnoge vrline i veliku radnu energiju. Uništio je sve neprijatelje carstva i naterao besposlene vojnike na rad u građevinarstvu i poljoprivredi. Prvi put je vinova loza zasađena negde van Italije i to na brdu Glavica, na Fruškoj Gori, kod današnjeg sela Šuljam.

Kanal Jarčina koji i danas vrši svoju funkciju, Prob je iskopao kako bi isušio sremske močvare i stvorio uslove za gajenje raznih kultura. Svi ti radovi su izazvali revolt vojnika koji su ga u kuli Ferrata nedaleko od Sirmijuma izboli mačevima, ali su se ubrzo pokajali i podigli mu spomenik sa natpisom: “Prob je stvarno bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana”.

Na lokalitetu Glac u blizini današnje Sremske Mitrovice nalazi se još uvek neiskopana carska palata imperatora Maksimijana Herkulija podignuta na mestu gde su mu roditelji radili kao nadničari na imanju jednog rimskog kolona.

Surov, snažan i neobuzdan, Maksimijan Herkulije, uzdigao se uz svog najboljeg prijatelja Dioklecijana do carskog prestola. Izvršio je stravične pokolje hrišćana, ali je kasnije živeći na Konstantinovom dvoru nemerljivo doprineo učvršćenju vlasti cara Konstantina koji bi bez Maksimijanove pomoći teško uspeo da se izbori za vlast. Umro je 308. godine pod nerazjašnjenim okolnostima od ruke ili sopstvenog sina Maksencija ili nekog od dvorana cara Konstantina.

Na mestu današnjeg Gamzigrada kod Zaječara nalazilo se selo kasnije poznato pod imenom Felix romuliana, u kojem se rodio imperator Galerije (305-311). Vladao je iz Sirmijuma i kao i njegovi prethodnici surovo progonio hrišćane, iako mu je supruga bila hrišćanka i povrh toga Dioklecijanova kćerka. Veruje se da je on u stvari nagovorio Dioklecijana da donese edikte protiv hrišćanstva, iako se Dioklecijan zbog supruge i kćerke u početku protivio. Umro je u svojoj palati u Gamzigradu, u teškim ranama i pred smrt se pokajao. Povukao je sve antihrišćanske edikte koje je doneo.
U današnjem selu Šarkamenu kod Negotina nalazila se palata koju je u mestu svog rođenja podigao imperator Maksimijan Daja (296-310). Surov i neobuzdan, nije ostavio nikakvog traga u istorji osim još žešćih progona hrišćana nego njegovi prethodnici. Ubijen je od strane suparnika kao tetrarh koji nije mogao da se pomiri sa postojanjem ostalih tetrarha, i izazvao je sukobe sa svakim od njih.
Kao potomak cara Klaudija Gotskog i dinastije drugih Flavijevaca, u Naisusu (Niš) se rodio car Konstantih I Veliki (306-337). O njegovim dobrim i lošim delima napisane su mnoge knjige, tako da ćemo pomenuti samo one najznačajnije. U dobra dela pripadaju odluke o izjednačavanju hrišćanske vere sa paganskom posredstvom Milanskog edikta i izgradnja nove prestonice - Konstantinopolja. U loša dela spada ubistvo supruge Fauste i sina Krispa kojem je kasnije, pokajavši se, podigao spomenik na konstantinopoljskom hipodromu, od zlata, u prirodnoj velični, sa natpisom: “Mom sinu, kojeg sam nepravedno pogubio”.

Sin Konstantina I, Konstancije II, rodio se, sirmijumskoj carskoj palati i u tom gradu je proveo veći deo svoje vladavine. Vladao je 337-361. godine i ostavio je dubok trag u legendama i pričama po celom Sremu. Sazvao je četiri crkvena sabora u Sirmijumu na kojima je pokušao da proglasi arijansku jeres za glavnu hrišćansku dogmu. Jedini je ilirski vladar, uz Konstantina, koji je umro prirodnom smrću!

Jedini Beograđanin na rimskom prestolu car Jovijan (363-364) poznat je po lepom opisu Amijana Marcelina u delu Res gestae, ali nikakvog drugog traga osim novca nije ostavio za sobom. Umro je posle nešto više od godinu dana vladavine - trovanjem ugljen monoksidom.

Lep ali slabašan vladar Gracijan (367-383) rođen je u Srimijumu, uprkos relativno dugotrajnoj vladavini nije ostavio značajnije delo za sobom. Većinu svog carskog staža proveo je u senci drugih savladara koje je sam postavljao. Njegovo najznačajnije delo je progašenje Teodosija I za cara 379. godine u Sirmijumu.

Ovom nizu careva mogli bi pridodati i neke za koje sveistorijske prilike govore da su rođeni na teritoriji Srbije, ali konkretnih dokaza za to još uvek nema, zahvaljujući nedostatku savremenih spisa, ali i pasivnošu naših naučnika koji tome ne posvećuju pažnju. U careve sa mogućim mestom rođenja u Srbiji ubrajamo: Herenius Etruskus (251), Hostilijan (2519, Ingenius (260), Regalionus (260), Konstantin II (337-340), Vetranio (350), Licinije (308-324), Licinije II (317-324) i Romul Avgustul (475-476), poslednji rimski car, sin sirmijumskog građanina, generala Oresta.

SRPSKO SREDNJOVEKOVNO BLAGO U DUBROVNIKU

Marko Murat-Docek cara Dusana u Dubrovniku

SRPSKO SREDNJOVEKOVNO BLAGO U DUBROVNIKU

Kao najstabilnija i najpouzdanija srpska drzava,Dubrovacka republika je bila riznicar i cuvar bogatstva srpske vlastele i vladara.Uz pripadnike okolnih oblasnih gospodara,dragocenosti su u dubrovackim bankama i riznicama ostavljali i pripadnici velike gospode,svestenstva i same vladarske porodice.Zbog tadasnjih drustvemo-politickih prilika, mnoge poklade i depoziti nikada nisu ni podignuti,vec su,ili sacuvani,ili su posluzili za finansiranje dubrovacke flote i trgovackih poduhvata.Mnogobrojne povelje vladara iz dinastije Vojislavljevica,Visevica i Nemanjica su sacuvane i predstavljaju neprocenjivo kulturno i naucno blago srpskog naroda.To sto Dubrovnik istorijskim falisifikatima nije vse srpski grad (nek se podsmeva ko hoce,ali istina je istina) ,ne menja znacaj i pripadnost samog grada i njegovih stanovnika tokom citavog srednjeg i dobrog dela novog veka.O znacaju hrvatske svesti u gradu svedoci Marin Drzic (sada ga slave kao njihovog velikog pisca,sic!),dubrovacki plemic.,i u svom delu "Dundo Maroje" (ko je citao,taj zna) gde je sluga Gulislav,Hrvat,jasno oznacen kao stranac i pripadnik Dubrovcanima stranog naroda i kulture.Dum Marin se cak sprda i sali sa pripadnikom te tzv.tisucljetne kulture.Da ne spominjemo sta su o Hrvatima mislili Ivan Gulndulic,Mavro Orbini i Ivo Vojnovic (sada svi njihovi!),najcuvenija imena dubrovacke knjizevnosti.Treba li spomenuti i da je otac Rudjera Boskovica rodjen u Krusevcu,i da se odatle preselio u Dubrovnik,a sada je "hrvatski" naucnik.To ipak nije tema ovog teksta,vec ono sto je zaslugom istorijskih okolnosti ostalo izvan srpske drzave,a za nju ima neprocenjiv znacaj.
Glavni bankari i primaoci srpskih poklada bili su,uz samu dubrovacku drzavu,i lokalni plemici i bogatasi.Medju njima,imenima se isticu:Blaz Kabuzic,Marin Gradic,Martol Sorkocevic,Tola Delafota,Niksa de Basa,Rusko Tudrovic,Alojz Zuinjevic,Damjan Djordjic, i Dobrusko Latincic.Depoziti polozeni kod ovih privatnih lica nepovratno su izgubljeni,ali oni kod same drzavne uprave dubrovacke republike,u vecem slucaju su sacuvani.Najznacajniji poklad su ostavili kralj Vladislav i Vuk Brankovic.Vukov poklad je izvucen od strane njegovog sina Djurdja,a poklad kralja Vladislava je ostao u Dubrovniku tokom mnogo vekova i neki njegovi delovi spominju se i u XIX veku.Depozit porodice kralja Vladislava bio je smesten u pet kovcega,i po popisu iz gradskog dubrovackog arhiva sadrzavao je:dve platnene zavese izvezene svilom,pamucnu zavesu kao zaklon od sunca,122 srebrna tanjira,20 srebrnih zdela,14 komada zlatnog posudja,crveno-plavu ratnu zastavu,tri zenske zlatom ukrasene kosulje,10 kraljevskih haljina i 8 kraljevskih znamenja.Ratna zastava kralja Vladislava,izradjena u crveno-plavoj boji,spominje se jos 1867.godine i pouzdano se zna da se jos nalazi u Dubrovniku,a druga njegova zastava koja se ne pominje u pokladu,nalazila se 1880.godine u seoskoj crkvi u sremskom selu Morovicu.Na toj zastavi,naslikan je na jednoj strani Arhangel Mihailo,a na drugoj Hristos,Sveti Dimitrije, i sunce,sa srpskim natpisom gde se pominje crkva kralja Urosa, Svete Trojice u Crnoj Gori i grad Prizren.Sudbina drugih delova Vladislavljeve poklade nije pouzdano utvrdjena,ali se neki delovi pojavljuju u dubrovackom muzeju,doduse,sa legendom da pripadaju nekom drugom vladaru ili istorijskoj licnosti.
Od bogatih poklada izdvajaju se jos i mamuze Vitomira Preljubovica,zlatne mindjuse i srebrni pehar Pedra Lopeza (najamnika cara Dusana),zlatno posudje Sandalja Hranica,zlatni pojas Slavomirovica tezak cak 11 funti zlata,.Poklade su ostavljali i Jelena Hrebeljanovic(Balsic,Hranic),koja je ostavila kapu ukrasenu zlatom,biserima i dragim kamenjem,zatim Vojislava,sestra Vuka Brankovica,ostavila je jednu zlatnu krunu i cetiri para srebrnih nausnica,vlastelaVojislavljevica ostavila je dijademu,sastavljenu od 29 srebrnih plocica.Vlastelin Ninac Cihoric je,u poklad kod Djordjica,polozio dve dijademe izradjene od zlata sa safirima,rubinima i krupnim biserom,a vojvoda Mrksa Sicevski -pojas od srebra i srebrni pehar.Posto je istorijski pouzdano utvrdjeno da su poklade ostavljali i kralj Uros I,kralj Dragutin,kralj Stefan Decanski,car Dusan,despot Stefan i mnogi drugi,mozemo samo zamisliti kakvo se blago krilo u dubrovackim riznicama i bankarskim kucama.Nesigurnost gradova u unutrasnjosti,a stabilnost i bezbednost Dubrovnika,najvise su doprinosili tome da je posle smrti cara Dusana,polozeno najvise poklada i depozita.U notarski zapisima dubrovackih cinovnika kaze se da je blago kralja Vukasina Mrnjavcevica,koje je kasnije podigao njegov sin Andrejas,iznosila nekoliko hiljada litara srebra.Nagli prodor Turaka i relativno brza propast srpske srednjovekovne drzave,uzrokovali su konfiskaciju odredjenih depozita za koje je dubrovacko vece smatralo da nikada nece biti podignuti,jer su naslednici doticnih porodica izumrli.Stvari od izuzetne lepote poklanjane su raznim katolickim manastirima,a one izradjene od tkanina i ostalih kratkotrajnih materijala,ostavljene su u arhiv i riznicu grada Dubrovnika.Sada je vreme da drzava Srbija pokrene inicijativu da se savcuvane dragocenosti popisu i vrate pod okrilje nase drzave kao kulturno blago od velikog znacaja.Posao nije lak,ali nije ni preterano komplikovan.Za vecinu stvari postoje popisne liste u Dubrovackom arhivu,a jedini problem bi mogla da napravi drzava Hrvatska i njeni "istoricari" koji sve to smatraju nasledjem hrvatskog naroda.

FORTUNATUS SICULUS OSSIA L'AVVENTUROSO CICILIANO (Srednjovekovni italijanski roman o SRBIJI)

FORTUNATUS SICULUS OSSIA L'AVVENTUROSO CICILIANO

(Srednjovekovni italijanski roman o SRBIJI)

Italijanski srednjovekovni roman pod ovim nazivom napisao je najbolji prijatelj cuvenog Dantea Aligijerija,Bozone de Gubijo iz Umbrije,pisac i politicar iz severne Italije.Rukopis je ,po E.Macantitiju,nastao pre 1400.godine, i opisuje pustolovine petorice vitezova i barona koji su posle sicilijanskog vecernja (1282.godine) posli u daleki svet da bi potrazili nove pustolovine.
Pred polazak,posetili su jednog slavnog grckog pustinjaka koji je vreme provodio u pecini na obroncima vulkana Etne.Avanture dvojice barona nisu dalje opisivane u romanu,a ostala trojica su otputovala na suprotne strane sveta:baron Antonio Amiraljo u Englesku,baron Djani il Kjaro u Tunis,a baron Ulivo da Fontana je otisao brodom iz Ankone u Srbiju,i zajedno sa jos deset pratilaca stupio u sluzbu raskog kralja,koji je u borbu mogao da povede 20.000 konjanika.
Ulivo je ubrzo postao marsal i vrhovni zapovednik srpske vojske,i ucestvovao je u nekoliko vojnih kampanja srpskog kralja,od kojih su neke sasvim izmilsljene,dok druge imaju istorijsku osnovu.
Prvo se rat vodio sa knezom od Moreje na Peloponezu,a grad Patras opsedan je cetiri meseca.Njega je tek Ulivo osvojio sa 1.200 konjanika,od kojih je jedna trecina bila dobro naoruzana,a ostatak je imao samo luk i samostrel.Ulivo je primorao gradjane na predaju,posto je 12 gradskih poslanika zadrzao kao taoce i zapretio njihovim pogubljenjem ukoliko se grad ne bude predao.
Posle osvajanja Patrasa,Ulivo je po naredjenju kralja otisao u vojni pohod na istok ,sa 400 konjanika-francuskih i nemackih najamnika-i to kao pomoc jermenskom kralju (RE D'ERMINIA) ,koji je vodio ogorcene borbe sa vavilonskim sultanom.Na tom pohodu,marsala i barona Uliva su pratili Antoniono,despot raskog kralja,Alman Nemac,i njegov sinovac Redjieroto,nemacki vitez Lodorig,baron Dramoneto od Bele Ruze i vitez Aldiman.Posle uspesnog pohoda protiv Vavilonaca i povratka u Rasku,izbio je rat izmedju Srba i Madjara.Ugarski kralj je za svog prvenca i naslednika trazio najlepsu srpsku devojku,a to je bila kraljeva kcerka kojem je madjarski vladar uputio dvojicu poslanika.Ali,zbog madjarskog pustosenja stare srpske oblasti i mnogih zlocina,srpski vladar odbio je ovu ponudu.Na saboru svih srpskih plemica,vojvoda i barona,Ulivo je odrzao govor u kojem je pozvao Srbe na osvetu i rat protiv madjarskih zlikovaca.
Na poziv glasnika srpska vojska se okupila na jednoj velikoj ravnici,kroz koju je proticala bezimena mala reka,i otpocela bitku sa Madjarima.Praceni zvucima ratnih instrumenata,Srbi ,pod vodjstvom kraljevog sinovca Antonija,zestoko su napali Madjare kopljima,stitovima i macevima.Sve je,ipak,bilo uzalud dok se Ulivo nije bacio napred kao ricuci lav (A GUISA DI LIONE CHE RUGGIA),napavsi samog ugarskog kralja,i kopljem ga oborio sa konja.Madjari,koji su pomislili da im je kralj mrtav,odneli su ga u obliznju tvrdjavu,gde se kralj osvestio i ostao u zivotu.
Posto su Srbi izvojevali veliku pobedu i zaplenili silno blago,Ulivo se sa 80.000 dukata vratio u Mesinu i sastao sa jos dvojicom barona pustolova koji su ostali u zivotu Antonijem Amiraljom i Djanijem il Kjarom.Ulivo je tada saznao da mu je zena umrla,a sin postao slavan vitez sicilijanskog kralja.
Povukavsi se iz pustolovnog zivota,trojica vitezova su od zaradjenog novca podigla benediktinski manastir Svetog Nikole kod Mesine i zenski manastir Svete Klare kod Palerma.
Ovaj veoma popularan srednjevekovni roman,preveo je i objavio u Rimu 1885.godine G.Macantiti,posle velikog uspeha prevoda iz 1832.godine,koji je izdao F.G.Not iz Firence.Roman je zahvaljujuci ovim prevodima bio veoma popularan u Italiji tokom XIX veka,ali kod nas gotovo da i nije bilo spomena o njemu,osim iz pera retkih istoricara.